Dišeš. Osetim tvoj izdah, težak kao moje neizgovorene reči prema tebi, a tako lak u mojim mislima jer ga posedujem. Otresaš pepeo od cigare, tvoja ruka slučajno dodiruje moju, ne postojim. Tvoj dodir me probada i u sekundi shvatam da ne želim da ta prodorna bol koja miriše na jutarnje poljupce ikada prestane. Zatvorim oči i ispod trepavica mi se slažu trenuci u kojima postojiš ti, i samo ti. Niko, sem mene, ne sme da ih otkrije, ne sme da ih poseduje, niko ne sme ni da pomisli da mi ih ukrade, jer zbog njih mogu da koračam. Tvoje reči kao najsklađenija simfonija dopiru do zalutalih odaja u mom srcu i tamo zauvek bivaju, kao oblak u plavetnilu neba. Kako si? Śta li ti se množi u tim tvojim tajanstvenim mislima? Otkrij mi tajnu, molim te. Reci mi, da li si srećan? Ja ću da ti odgovorim za sebe, ja sam srećna. Srećna sam kad sedneś pored mene, srećna sam kad potrošiś svoje korake i kada me istim tim koracima pratiś u stopu do kuće, kada me slučajno, možda to ne želeći pogledaš u oči, kada izgovoriš moje ime. Tada mi telo zadrhti, tada, u tom trenutku osećam svu lepotu postojanu u ovom univerzumu. Hoćeš li da probamo? Hoćeš li da ti budem dan, da ti budem ono nešto što možda potajno priželjkuješ? Ne? U redu je. Moju bol, moje emocije prema tebi, pletem zlatnim nitima i gradim nešto što ni sama ne mogu opisati. Plaśim se. Plašim se. Želim te. Želim tvoj zagrljaj u svojim rukama. Želim tvoje usne na svojim, želim svoje prste u tvojoj kosi, želim tvoje prste ispreplitane među mojima, želim tvoje ruke na mom boku, želim svoju glavu na tvom ramenu. Ti ne shvataš. Ne, ali stvarno ne shvataš kolika je moja želja jaka da kada bi se oglašavala nadjačala bi vrisak svih ljudi na ovom svetu kada bi vrisnuli u istom trenutku. Ali ti to najbolje znaš,ti si taj koji ćuti, ti si taj koji ne odaje emocije, ti znaš kako je čuvati nešto u sebi, ti znaš. Ti znaš da ludim za tobom i ćutiš. Ne verujem ti ništa, ne verujem ti da nisi osetio koliko źudim za tobom, ne verujem ti da me ne osetiš, da ne osetiš dok krišom grickam usnu dok te gledam, da ne osetiš ubrzano lupanje mog neverovatno slabog na tebe srca dok pričaš. Ništa ti ne verujem. Onako kako ti čekaš taj trenutak kada ćemo ući u voz i krenuti za Novi Sad, tako i ja čekam tebe. Jedina razlika je što će se tvoj trenutak ostvariti upravo danas, ovog dana, a moj? Koliko još da čekam? Hoće li biti lepši u hoću li više uživati što ga duže budem čekala? Da? Čekaću te. Do poslednjeg izdaha, ja te čekam...
Dišeš. Osetim tvoj izdah, težak kao moje neizgovorene reči prema tebi, a tako lak u mojim mislima jer ga posedujem. Otresaš pepeo od cigare, tvoja ruka slučajno dodiruje moju, ne postojim. Tvoj dodir me probada i u sekundi shvatam da ne želim da ta prodorna bol koja miriše na jutarnje poljupce ikada prestane. Zatvorim oči i ispod trepavica mi se slažu trenuci u kojima postojiš ti, i samo ti. Niko, sem mene, ne sme da ih otkrije, ne sme da ih poseduje, niko ne sme ni da pomisli da mi ih ukrade, jer zbog njih mogu da koračam. Tvoje reči kao najsklađenija simfonija dopiru do zalutalih odaja u mom srcu i tamo zauvek bivaju, kao oblak u plavetnilu neba. Kako si? Śta li ti se množi u tim tvojim tajanstvenim mislima? Otkrij mi tajnu, molim te. Reci mi, da li si srećan? Ja ću da ti odgovorim za sebe, ja sam srećna. Srećna sam kad sedneś pored mene, srećna sam kad potrošiś svoje korake i kada me istim tim koracima pratiś u stopu do kuće, kada me slučajno, možda to ne želeći pogledaš u oči, kada izgovoriš moje ime. Tada mi telo zadrhti, tada, u tom trenutku osećam svu lepotu postojanu u ovom univerzumu. Hoćeš li da probamo? Hoćeš li da ti budem dan, da ti budem ono nešto što možda potajno priželjkuješ? Ne? U redu je. Moju bol, moje emocije prema tebi, pletem zlatnim nitima i gradim nešto što ni sama ne mogu opisati. Plaśim se. Plašim se. Želim te. Želim tvoj zagrljaj u svojim rukama. Želim tvoje usne na svojim, želim svoje prste u tvojoj kosi, želim tvoje prste ispreplitane među mojima, želim tvoje ruke na mom boku, želim svoju glavu na tvom ramenu. Ti ne shvataš. Ne, ali stvarno ne shvataš kolika je moja želja jaka da kada bi se oglašavala nadjačala bi vrisak svih ljudi na ovom svetu kada bi vrisnuli u istom trenutku. Ali ti to najbolje znaš,ti si taj koji ćuti, ti si taj koji ne odaje emocije, ti znaš kako je čuvati nešto u sebi, ti znaš. Ti znaš da ludim za tobom i ćutiš. Ne verujem ti ništa, ne verujem ti da nisi osetio koliko źudim za tobom, ne verujem ti da me ne osetiš, da ne osetiš dok krišom grickam usnu dok te gledam, da ne osetiš ubrzano lupanje mog neverovatno slabog na tebe srca dok pričaš. Ništa ti ne verujem. Onako kako ti čekaš taj trenutak kada ćemo ući u voz i krenuti za Novi Sad, tako i ja čekam tebe. Jedina razlika je što će se tvoj trenutak ostvariti upravo danas, ovog dana, a moj? Koliko još da čekam? Hoće li biti lepši u hoću li više uživati što ga duže budem čekala? Da? Čekaću te. Do poslednjeg izdaha, ja te čekam...
Dišeš. Osetim tvoj izdah, težak kao moje neizgovorene reči prema tebi, a tako lak u mojim mislima jer ga posedujem. Otresaš pepeo od cigare, tvoja ruka slučajno dodiruje moju, ne postojim. Tvoj dodir me probada i u sekundi shvatam da ne želim da ta prodorna bol koja miriše na jutarnje poljupce ikada prestane. Zatvorim oči i ispod trepavica mi se slažu trenuci u kojima postojiš ti, i samo ti. Niko, sem mene, ne sme da ih otkrije, ne sme da ih poseduje, niko ne sme ni da pomisli da mi ih ukrade, jer zbog njih mogu da koračam. Tvoje reči kao najsklađenija simfonija dopiru do zalutalih odaja u mom srcu i tamo zauvek bivaju, kao oblak u plavetnilu neba. Kako si? Śta li ti se množi u tim tvojim tajanstvenim mislima? Otkrij mi tajnu, molim te. Reci mi, da li si srećan? Ja ću da ti odgovorim za sebe, ja sam srećna. Srećna sam kad sedneś pored mene, srećna sam kad potrošiś svoje korake i kada me istim tim koracima pratiś u stopu do kuće, kada me slučajno, možda to ne želeći pogledaš u oči, kada izgovoriš moje ime. Tada mi telo zadrhti, tada, u tom trenutku osećam svu lepotu postojanu u ovom univerzumu. Hoćeš li da probamo? Hoćeš li da ti budem dan, da ti budem ono nešto što možda potajno priželjkuješ? Ne? U redu je. Moju bol, moje emocije prema tebi, pletem zlatnim nitima i gradim nešto što ni sama ne mogu opisati. Plaśim se. Plašim se. Želim te. Želim tvoj zagrljaj u svojim rukama. Želim tvoje usne na svojim, želim svoje prste u tvojoj kosi, želim tvoje prste ispreplitane među mojima, želim tvoje ruke na mom boku, želim svoju glavu na tvom ramenu. Ti ne shvataš. Ne, ali stvarno ne shvataš kolika je moja želja jaka da kada bi se oglašavala nadjačala bi vrisak svih ljudi na ovom svetu kada bi vrisnuli u istom trenutku. Ali ti to najbolje znaš,ti si taj koji ćuti, ti si taj koji ne odaje emocije, ti znaš kako je čuvati nešto u sebi, ti znaš. Ti znaš da ludim za tobom i ćutiš. Ne verujem ti ništa, ne verujem ti da nisi osetio koliko źudim za tobom, ne verujem ti da me ne osetiš, da ne osetiš dok krišom grickam usnu dok te gledam, da ne osetiš ubrzano lupanje mog neverovatno slabog na tebe srca dok pričaš. Ništa ti ne verujem. Onako kako ti čekaš taj trenutak kada ćemo ući u voz i krenuti za Novi Sad, tako i ja čekam tebe. Jedina razlika je što će se tvoj trenutak ostvariti upravo danas, ovog dana, a moj? Koliko još da čekam? Hoće li biti lepši u hoću li više uživati što ga duže budem čekala? Da? Čekaću te. Do poslednjeg izdaha, ja te čekam...
Dišeš. Osetim tvoj izdah, težak kao moje neizgovorene reči prema tebi, a tako lak u mojim mislima jer ga posedujem. Otresaš pepeo od cigare, tvoja ruka slučajno dodiruje moju, ne postojim. Tvoj dodir me probada i u sekundi shvatam da ne želim da ta prodorna bol koja miriše na jutarnje poljupce ikada prestane. Zatvorim oči i ispod trepavica mi se slažu trenuci u kojima postojiš ti, i samo ti. Niko, sem mene, ne sme da ih otkrije, ne sme da ih poseduje, niko ne sme ni da pomisli da mi ih ukrade, jer zbog njih mogu da koračam. Tvoje reči kao najsklađenija simfonija dopiru do zalutalih odaja u mom srcu i tamo zauvek bivaju, kao oblak u plavetnilu neba. Kako si? Śta li ti se množi u tim tvojim tajanstvenim mislima? Otkrij mi tajnu, molim te. Reci mi, da li si srećan? Ja ću da ti odgovorim za sebe, ja sam srećna. Srećna sam kad sedneś pored mene, srećna sam kad potrošiś svoje korake i kada me istim tim koracima pratiś u stopu do kuće, kada me slučajno, možda to ne želeći pogledaš u oči, kada izgovoriš moje ime. Tada mi telo zadrhti, tada, u tom trenutku osećam svu lepotu postojanu u ovom univerzumu. Hoćeš li da probamo? Hoćeš li da ti budem dan, da ti budem ono nešto što možda potajno priželjkuješ? Ne? U redu je. Moju bol, moje emocije prema tebi, pletem zlatnim nitima i gradim nešto što ni sama ne mogu opisati. Plaśim se. Plašim se. Želim te. Želim tvoj zagrljaj u svojim rukama. Želim tvoje usne na svojim, želim svoje prste u tvojoj kosi, želim tvoje prste ispreplitane među mojima, želim tvoje ruke na mom boku, želim svoju glavu na tvom ramenu. Ti ne shvataš. Ne, ali stvarno ne shvataš kolika je moja želja jaka da kada bi se oglašavala nadjačala bi vrisak svih ljudi na ovom svetu kada bi vrisnuli u istom trenutku. Ali ti to najbolje znaš,ti si taj koji ćuti, ti si taj koji ne odaje emocije, ti znaš kako je čuvati nešto u sebi, ti znaš. Ti znaš da ludim za tobom i ćutiš. Ne verujem ti ništa, ne verujem ti da nisi osetio koliko źudim za tobom, ne verujem ti da me ne osetiš, da ne osetiš dok krišom grickam usnu dok te gledam, da ne osetiš ubrzano lupanje mog neverovatno slabog na tebe srca dok pričaš. Ništa ti ne verujem. Onako kako ti čekaš taj trenutak kada ćemo ući u voz i krenuti za Novi Sad, tako i ja čekam tebe. Jedina razlika je što će se tvoj trenutak ostvariti upravo danas, ovog dana, a moj? Koliko još da čekam? Hoće li biti lepši u hoću li više uživati što ga duže budem čekala? Da? Čekaću te. Do poslednjeg izdaha, ja te čekam...
Dišeš. Osetim tvoj izdah, težak kao moje neizgovorene reči prema tebi, a tako lak u mojim mislima jer ga posedujem. Otresaš pepeo od cigare, tvoja ruka slučajno dodiruje moju, ne postojim. Tvoj dodir me probada i u sekundi shvatam da ne želim da ta prodorna bol koja miriše na jutarnje poljupce ikada prestane. Zatvorim oči i ispod trepavica mi se slažu trenuci u kojima postojiš ti, i samo ti. Niko, sem mene, ne sme da ih otkrije, ne sme da ih poseduje, niko ne sme ni da pomisli da mi ih ukrade, jer zbog njih mogu da koračam. Tvoje reči kao najsklađenija simfonija dopiru do zalutalih odaja u mom srcu i tamo zauvek bivaju, kao oblak u plavetnilu neba. Kako si? Śta li ti se množi u tim tvojim tajanstvenim mislima? Otkrij mi tajnu, molim te. Reci mi, da li si srećan? Ja ću da ti odgovorim za sebe, ja sam srećna. Srećna sam kad sedneś pored mene, srećna sam kad potrošiś svoje korake i kada me istim tim koracima pratiś u stopu do kuće, kada me slučajno, možda to ne želeći pogledaš u oči, kada izgovoriš moje ime. Tada mi telo zadrhti, tada, u tom trenutku osećam svu lepotu postojanu u ovom univerzumu. Hoćeš li da probamo? Hoćeš li da ti budem dan, da ti budem ono nešto što možda potajno priželjkuješ? Ne? U redu je. Moju bol, moje emocije prema tebi, pletem zlatnim nitima i gradim nešto što ni sama ne mogu opisati. Plaśim se. Plašim se. Želim te. Želim tvoj zagrljaj u svojim rukama. Želim tvoje usne na svojim, želim svoje prste u tvojoj kosi, želim tvoje prste ispreplitane među mojima, želim tvoje ruke na mom boku, želim svoju glavu na tvom ramenu. Ti ne shvataš. Ne, ali stvarno ne shvataš kolika je moja želja jaka da kada bi se oglašavala nadjačala bi vrisak svih ljudi na ovom svetu kada bi vrisnuli u istom trenutku. Ali ti to najbolje znaš,ti si taj koji ćuti, ti si taj koji ne odaje emocije, ti znaš kako je čuvati nešto u sebi, ti znaš. Ti znaš da ludim za tobom i ćutiš. Ne verujem ti ništa, ne verujem ti da nisi osetio koliko źudim za tobom, ne verujem ti da me ne osetiš, da ne osetiš dok krišom grickam usnu dok te gledam, da ne osetiš ubrzano lupanje mog neverovatno slabog na tebe srca dok pričaš. Ništa ti ne verujem. Onako kako ti čekaš taj trenutak kada ćemo ući u voz i krenuti za Novi Sad, tako i ja čekam tebe. Jedina razlika je što će se tvoj trenutak ostvariti upravo danas, ovog dana, a moj? Koliko još da čekam? Hoće li biti lepši u hoću li više uživati što ga duže budem čekala? Da? Čekaću te. Do poslednjeg izdaha, ja te čekam...
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.